Izvrnuti na postavu


Izvrnusmo se na postavu. Nalik na žensku tašnu, u kojoj uvek ima svega potrebnog i nepotrebnog, od ruža za usne i parfema, do francuskog ključa, igle i konca.

Otvorismo prozore svog uma, potom vrata koja uredno drže jezik za zubima, raspredosmo priču i izgubismo nit.

Kažu da zla vremena iz čoveka izvuku najbolje.

Nama se pomrsiše osećanja, pomuti se svest, ali ne padosmo. Kao kakva papazjanija iz nas pokulja i dobro i zlo i ono što o sebi znamo, a i ono što uopšte ne naslutismo da mislimo. Izlete kroz prozor prljav veš, empatija poče da sažaljeva sebe, protresoše nas sve presije i depresije, ostadosmo goli…

Kažu da zla vremena iz ljudi izvlače najgore.

Setismo se da imamo porodicu, da su to neki zaista fini ljudi. Otvorismo stare albume i iz njih se prisetismo da smo nekad i mi bili deca.

Sad stojimo tako bez ičega, bez luksuznih haljina i skupih kaputa, bez uglancanih cipela i zlatnih manžetni, izvrnuti na postavu, s maskama preko lažnih osmeha i jedinom pravom istinom koja uvek živi u očima.

3D photo: Petar Maksimović,

Instagram: @qunamax