Izvin’te, šta ima novo kod mene?


Ima tako nekih ljudi, koji su rođeni da znaju sve o svima. Ne znam kako su otkrili taj dar kod sebe, ali jednostavno oni u svakom momentu znaju kada i šta su drugi jeli, gde su putovali, sa kim su stali, nasmejali se, kako su koga pogledali, pa čak i one najintimnije stvari, ko je sa kim… hm, znate već.

Poslednjih godina za svoj dar kao najbolje pomoćno sredstvo služe im društvene mreže. Najčešće kao posmatrači, bez ikakvog oglašavanja upijaju informacije. Neretko koriste svoj dar čitanja između redova, tumačenja tuđih osmeha sa fotografija, brojeći lajkove i srca, tražeći u komentarima skrivene poruke.

Postoje nepisana pravila, kriterijumi palanke, po kojima će vas očas posla svrstati u određenu grupu ljudi, bez da trepnete ili bilo šta konkretno uradite.

Ko vam daje pravo ako ste muškarac, da kažete tuđoj ženi „dobar dan“ ili ako ste žena i razgovarate otvoreno i srdačno, pa vi ste oličenje promiskuiteta.

Ako već imate „neke godine“, odakle vam pravo da imate hobi? Ako ste žena, ne smete da zanemarite varjaču i krpu, a ako ste muškarac, reći će da ste postali čudni pod stare dane.

Ima tako nekih ljudi koji veruju samo u ono što oni rade, čiji su standardi tako uski, da svako tuđe „iskakanje“ dobrano im pada u oči. Sa njima ne morate da pamtite šta ste kada rekli. Već prilikom sledećeg susreta ispitaće vas detaljno i podsetiti na sve što ste ranije u razgovoru ispričali, a što ste vi već davno zaboravili.

Podsetiće vas i na sve vaše boljke, sikiracije, duševne bolove, onako jasno, otvoreno, bez ustezanja, po principu „so u ranu“, nekad koristeći način „prst u oko“, eventualno ritualno „čeprkanje po najdubljim ranama“.

Oni svakog od nas poznaju bolje nego sebe. Znaju svaki naš džep koji se izvrnuo i viri, poznaju svako otpalo dugme sa naših kaputa, prepoznaju razvezane pertle, neoprane cipele, znaju nam svaku misao bolje od nas samih, znaju šta je bilo a šta će tek novo biti kod nas.

Na njima je inače sve na svome mestu, a u njima je haos, onaj težak duševni. Sa njime se celog života bore, često nesvesni svoje nesvesti i svoje nesavesti. Rešenje svojih briga traže na drugima, opravdanje za svoje prljave misli i dela, takođe. Svoje strahove leče tražeći mane celom svetu, hraneći se tuđim životom, prečesto učestvujući kao „mirođija u svakoj čorbi“, bez ikakvog razloga i bez milosti „stavljajući tuđe glave na panj“.

Iskreno, ponekad ne znam koji je dan, datum, kuda ću sutra, a najčešće ne znam šta ću za ručak. Ponekad ne znam šta da obučem, koje su aktuelne vesti, da li je cena nečega manja u nekom drugom marketu, recimo.

Zamislite, živim bez saznanja gde je ko i sa kim stao, ko je sa kim popio kafu i gde otputovao, kupio novi auto, možda neko novčano i zdravstveno propao. Uglavnom se dobro hranim specijalitetima svoje kuhinje, a duhovnu hranu ne tražim u ljudima.

Ipak, dobro je dok ima tih nekih ljudi koji sve znaju o svima. Ako se nekad zanesem, pa zaboravim šta o sebi, imaću od koga da saznam. Dovoljan je ljubazni osmeh i jedno sasvim jednostavno pitanje: „ Izvin’te, šta ima novo kod mene?“