Šta je danas sinonim za komforan život? Da li vas reč udobnost češće podseti na ušuškanu sobu nekog stana u centru velikog grada ili na prostranstvo koje nam raširenih ruku svakodnevno nudi čista priroda?

Okruženi svim mogućnostima života na urbanom prostoru, od kojih se vremenom mnoge ispostave i kao nepotrebne, neretko osećamo da nam nešto nedostaje. Mnogi pričaju o nedostatku mira, muči ih trčanje za poslom, obavezama. Često čujem od ljudi da bi otišli negde što dalje, u šumu, recimo. Takve izjave uglavnom završavaju samo na rečima i malo je onih koji su to ozbiljno shvatili i pokušali da realizuju. Uglavnom se sve završi na strahu od nepoznatog i gubitka nazovi sigurnosti. Ipak, u svakoj priči postoje i oni koji su se usudili da ostvare ono što su naumili i drago mi je da sam imala sreće da neke od njih upoznam i da iz prve ruke čujem kako izgleda jutarnja kafa sa pogledom na prostranstva i kakav je osećaj kada znaš da ti po dvorištu šetaju srne, jazavci, divlje svinje i druge divlje životinje.

Zadovoljstvo mi je da vam ispričam ovu priču. Mene podseća na bajku, a počinje ovako…

Negde na mestu gde se sastaju obronci Južnog Kučaja i planine Rtanj, Bojana i Milan žive svoj san. Najpre je, pre šest godina, došao Milan. Odabrao je svoje mesto pod Suncem i krenuo da stvara uslove za stalni boravak. Već postojeću štalu je adaptirao, pretvarajući je u stambeni objekat, sa radionicom i centralnom kuhinjom, kao i zajedničkim prostorijama za život u zajednici.

Kako obično biva, njemu bliski ljudi, videli su u tome kratkotrajnu avanturu, beg od stvarnosti, tako da je u nekom smislu očekivana podrška izostala. Bez obzira na to Milana nije napoštao entuzijazam, pa je rešio da kupi hektare zemlje i tako počne da stvara uslove za što veću zajednicu jednog dana. Malo je onih koji su se usudili da mu se na kratko pridruže. Za mnoge je potpuni dolazak na Rtanj bio veliki izazov, ali i proces, ne tako jednostavan. Tu zimu je Milan rešio da provede sam, u tihovanju i kako sam kaže, kada je gotovo mislio da odustane od svega, stvari su krenule da se dešavaju.

Proleće je probudilo prirodu i dovelo Bojanu na Rtanj. Do tada je živela u Beogradu, gde je u svom dvorištu pokušavala da stvori i očuva delić prirode, upotrebljavajući svoje znanje o permakulturi.  Na Rtanj je došla da istražuje svet pečuraka i lekovitog bilja, a ujedno je nenadano srela Milana.

Ljudima iste energije ne treba puno da se prepoznaju. Shvativši da dele istu ljubav prema prirodi, Bojana je lako rešila da se pridruži Milanu. To je iziskivalo nove radove na imanju, jer im se pridružila i Bojanina ćerka Alisa.


„ Život u gradu vođen je svojom apsurdnom svakodnevnicom i shvatanjem. Grad je sam po sebi neodrživ i pogrešan koncept koji nam nije dopuštao da živimo punu posvećenost prema sebi, prirodi i bližnjima. Shvatili smo da grad živi nas sa svojim pravilima i da tim ritmom guši i zatrpava. Bilo je neophodno da se raščiste računi i da se povuče radikalan potez.“

Od nekadašnjeg, napravili su funkcionalniji stambeni prostor i počeli da žive onako kako osećaju i žele.
Danas, iako je njihovo imanje i dalje u razvoju, mogu se pohvaliti površinom od sedam hektara na kojoj lagano raste njihov permakulturni Vrt.

Samo imanje je po pravilima samoodrživosti podeljeno na pet zona. Za sada su raskrčili jedan hektar imanja i rade na zonama jedan i dva. Na jednom ušuškanom delu smešteno je dvadeset košnica, okruženih medonosnim biljkama, voćem i bagremom, koje sami sade, kao dodatak već bogatoj paši pčelama iz same okoline.

Organska bašta, koja se nalazi u prvoj zoni imanja, sačinjena je od uzdignutih i lazanja gredica. Na ovaj način, tokom cele sezone, smenjuje se oko šezdeset vrsta povrća, u sasvim dovoljnim količinama za njihove potrebe. Sem same bašte, postojeći plastenik im služi za pripremu rasadnog materijala.

Ako govorimo o komforu sa početka ove priče, moram da kažem da ga ovde nimalo ne nedostaje. Struja na imanju je iz obnovljivih izvora. Ono što posebno i s ponosom Milan voli da predstavi posetiocima je samo napajanje struje preko solarnih panela. Bude je dovoljno za njihove potrebe, sem zime kada više dana ne bude sunca, pa je u planu i ugradnja vetro generatora.


Jedan sasvim običan dan Bojana i Milan provedu aktivno radeći. Ima posla za oboje, a i za one koji se tu zadese, neko u prolazu, a neko radi volontiranja. Iz njihovih radionica izašlo je mnogo toga što ima upotrebnu vrednost i olakšava boravak na imanju.

Za smeštaj posetilaca i volontera podignuti su vrlo moderan bungalov i kompostni toalet sa tušem, a u pripremi je i hostel. Milan je uglavnom zadužen za deo rada sa drvetom i za gradnju, a Bojana za obradu hrane, pripremu zimnice, sokova, prirodnih sapuna i šampona. Naravno, sve to ostvaruju kroz međusobno ispomaganje, mada svako od njih ima određenu oblast u kojoj se trudi da se usavrši, kako bi tako stečeno znanje umeo da prenese i drugima.


Dok mnogi od nas svakog dana žure ka radnim mestima, njihova radna mesta su upravo tu, tako da se mogu pohvaliti sopstvenim proizvodima koje nude tržištu. Med, orasi, sušeni paradajz, rasadni materijal, prirodni kompostni čajevi, razne rukotvorine, samo su neki od njih.

Interesovalo me je koliko i pored proizvoda iz svoje proizvodnje „zavise od grada“.

„ Kupujemo u lokalnoj opštini i to samo one namirnice koje ne uspevamo da proizvedemo, na primer ulje, so, kafu, šećer i mleko. Voleli bismo da je veća zajednica. Onda bi bilo smisla ulagati u mašinu za proizvodnju ulja i saditi suncokret za te namene, na primer. Još uvek imamo auto, ali ga koristimo vrlo retko i samo preko zime. Kao ekološko prevozno sretsvo imamo električne bajseve sa prikolicom i bisagama pa po potrebi radi neophodne kupovine odvozamo se do obližnjeg gradića, dvadeset pet kilometara.“


Ova bajka ne bi bila potpuna da se u njoj ne pojavljuje i Alisa. Prisustvo jedne tinejdžerke u vrtu, tako daleko od grada, dovoljno govori da je moguće živeti jedan drugačiji život, bez puno novotarija kojima se obasipaju njeni vršnjaci. Alisino carstvo čine mace, kuce i koke iz vrta, a svakog dana i pored on line nastave koju pohađa sa ovog mesta, nauči i nešto novo o prirodi i životu u njoj. Sa drugaricama održava kontakt preko interneta, a preko raspusta, kad odlazi u grad, imaju vremena i za uživo druženje.

Ako ste pomislili da je ovakav život i pored svega navedenog usporen i nezanimljiv, mišljenja sam da je zabava dobra onoliko koliko želimo da je stvorimo sami sebi. Jedini račun koji plaćaju je onaj za internet, što im omogućava kontakt sa ostatkom sveta, nesebično deljenje saveta preko njihovog sajta Rtanjski vrt, a i uživanje u filmovima i igricama.

„Oboje obožavamo fanatastiku, Milan je gejmer od 1978. godine, kada je ušao u virtualni svet igara. Igrao je sve moguće igrice na milion konzola i kompjutera, proveo je godine u virtualnom svetu, dok ja više uživam da larpujem uživo i posećujem festivale.“

Inače, ovo dvoje interesantnih ljudi sam upoznala na jednom viteškom festivalu. Kada sam ih pitala da mi kažu nešto više o njihovim kostimima, odgovor je bio da to za njih i nisu kostimi, da je na Rtnju, gde žive, to za njih svakodnevna garderoba.

„ Sašili smo ih mi od prirodnih materijala, i oni prezentuju jednostavnost i nas kao ljude koji su jednaki u prirodi i sa sobom nose po neku čarobnu biljku, pečurku, lek ili veštinu… kao u igrici.“

Kažu da im je život, pre dolaska na planinu, bio napet i agresivan. Danas je pun izazova, nekada naporan ali uvek ispunjen, nadahnut i kreativan. Sada je slobodan i pripada njima.

„Dobili smo čist vazduh, čistu vodu, nemamo račune sem ovaj jedan za internet, imamo 100% organsku hranu koju proizvodimo sami, dobili smo širinu prostranstva i postojanja. Priroda te oboži, ustaješ jednog jutra, pogledaš kroz prozor i vidiš srnu sa lanetom kako skakuće. Nema buke, nema nervoznih i nepoznatih ljudi, nema besnih komšija…“


Ciljevi su im da imanje osposobe, da bude što održivije i da šuma hrane krene da rađa izobilje, a da uporedo regenerišu zemlju i da povećaju biodiverzitet u ovoj okolini. Naravno, najbitnije je da time ohrabre ljude i da ih svojim primerom inspirišu.

Želja im je da mnoge svoje prijatelje dovedu zauvek ovde i da roditelji takođe nađu svoje mesto pod rtanjskim suncem. Drago im je što se dosta mladih ljudi interesuje za život sličan njihovom. Dolaze im često volonteri, svraćaju planinari i nadaju se da će ih sve više biti.

„Naše mišljenje i poruka za čitaoce je: ako želimo da spasemo planetu, njen biodiverzitet a samim tim i nas ljude, svi ćemo pre ili kasnije morati da se odlučimo za ovakav način života, koji je u skladu sa prirodom, prati njene cikluse i ne zagadjuje je. Budite istina i pratite ljubav.“

Nakon ovakve poruke, meni jedino ostaje da vam preporučim sajt Rtanjski Vrt, kao i istoimene stranice na fb i instagramu. Tamo vas čeka mnogo poučnih tekstova o ovakvom načinu života, a svakako, negde na obroncima Južnog Kučaja i planine Rtanj, Milan i Bojana vas čekaju raširenih ruku.

Fotografije: privatna arhiva