Mnogo je napuštenih kuća u Srbiji. Nekada je u njima bilo tako živo, da je prosto bilo teško pomisliti kako će jednog dana opusteti i biti predate zaboravu i propadanju. Vlasnici su iz njih odlazili u svet za boljim životom, mnogi da se nikad više ne vrate, mada ima i onih, koji se jednog dana, prezasićeni gužve i ubrzanog tempa, ipak okrenu jednostavnijem, odnosno mirnijem životu na svom ognjištu.
Nedavno sam upoznala mladog čoveka koga slobodno mogu da nazovem čuvarem uspomena, jednog od retkih koji ume i želi da nastavi da priča priče naših predaka.
Desno: Solir, solanik, zastrug. Autentični nazivi u različitim krajevima Srbije
Nikola Đurđević, poreklom iz Vranja, Stalaća i sa Kosova, a sada nastanjen u Beogradu, nenadano je otkrio u sebi ljubav prema etno predmetima. Iako je u selu odrastao i viđao te stare predmete po mnogim domaćinstvima, njegovo pravo interesovanje za njih počelo je pre deset godina, kada je na pijaci ugledao male drvene kace u kojima su mlekari prodavali kajmak. Prve dve je kupio preko interneta, a zatim, iznenađen ponudom etno predmeta i privučen pričom o njima, kupovao je sve što je delovalo poznato i interesantno. Kupovinom drvenih korita, naćvi, karlica, nožne preslice za namotavanje pređe, nesvesno je postajao kolekcionar predmeta iz naše prošlosti. Shvatajući vrednost svoje zbirke, ne novčanu, već duhovnu, rešio je da joj se više posveti, tako da se u njegovom vlasništvu do dana današnjeg našlo još oko dvesta predmeta.
„Na početku sakupljanja živeo sam u stanu te nisam imao gde da odlažem predmete kojih je već bilo dosta. Skladištio sam ih u podrumu zgrade u kojoj sam živeo, kod tate na poslu, u jednoj velikoj prostoriji i kod prijatelja na tavanu, kao i u mom selu. Sve u svemu, na nekoliko lokacija.“
Primetivši ozbiljnost i ljubav prema hobiju koji ga zaokuplja, Nikolini prijatelji su samoinicijativno počeli da uvećavaju njegovu zbirku, poklanjajući mu predmete, koji su ostali od njihovih predaka, što je za njega velika čast. Interesantno je da o svakom od etno predmeta iz svoje zbirke beleži poreklo, namenu, ko ga je koristio, kada i slično.
Čekrk za namotavanje pređe na kalemove i brana za brananje (zagrtanje semena zemljom) zemljišta posle setve kukuruza ili pšenice
„Ponosan sam na to što u svojoj zbirci imam predmete kako svojih predaka, tako i predmete koji su pripadali precima moje devojke, odnosno njenom pradedi, dedi. To ne znači da predmete koje sam kupio i koji nemaju veze sa mnom ne čuvam sa istom ljubavlju kao i one sa kojima imam neke veze. Mnogo je lep osećaj kada shvatiš da imaš predmet star sto ili sto pedeset godina, koji je neko držao u rukama dok su još naša zemlja i narod bili pod Turcima, na primer.“
Iako sve delove svoje zbirke jednako voli, postoje i oni koji je čine posebnom. To su drveni poskurnik za ukrašavanje slavskog kolača, s početka devetnaestog veka, drvena brana za brananje njive posle setve pšenice i zaprežna laka kola, koja su služila za odlaske na vašare, u svatove i za druge svečane prilike.
„Još kao malog oduševljavala su me drvena zaprežna kola, kao i način na koji su kolari pravili sama kola i drvene točkove okovane šinom. Odlučio sam da kupim jedna. Mesecima sam birao, čekao da naiđu dobra kola, da imaju kvalitetno drvo, sve delove, da nisu trula. Međutim, kako se ona ne koriste više od pedeset godina, bilo je teško doći do zdravih kola. Kupio sam jedna u delovima, zatim kupovao delove koji su mi nedostajali i na taj način sklopio jedna zdrava, koja sam restaurirao. Sada, posle skoro deset godina sakupljanja, imam troje prelepih zaprežnih kola, koja su zdrava, imaju svaki deo na broju i mogu da se upregnu.“
Značajno je i da napomenem da postoji još mladih ljudi koji imaju svoje etno kolekcije, sa kojima Nikola redovno razmenjuje znanje, kao i predmete koje imaju u duplikatima.
Da se nije slučajno našao u ovakvom svetu, govori i podatak da već godinama uspešno nastupa sa mnogim folklornim grupama svirajući tapan, tradicionalni drveni bubanj. Uz pomoć drugih muzičara, koji su nesebično delili sa njime znanje, najpre je naučio osnovne ritmove, da bi tokom godina napredovao i usavršio mnoge veštine vezane za ovaj instrument. Poznato je da folklor spaja ljude, stvarajući lepa i večita prijateljstva pa tako i Nikola s puno topline priča o svojim prijateljima tapandžijama, uglavnom iz Makedonije.
„ Od dve hiljade petnaeste godine se družim sa drugovima iz Makedonije, od kojih jedan svira u Državnom Ansamblu Tanec, a drugi u Ansamblu Makedonija. Dobri smo kao braća i u toku godine odlazim par puta u Makedoniju, kako bih mogao da učim njihov stil sviranja. Svirao sam u dosta kulturno umetničkih društava. Za petnaest godina promenio sam preko dvadeset, jer me ljudi zovu iz raznih mesta po Srbiji da ih pratim na koncertima. Generalno sam zaljubljenik kako u etno predmete tako i u sviranje tapana. Volim to i u dosta momenata kad nešto u životu ne ide baš najbolje, svirka me izvadi.“
Priča o Nikolinim interesovanjima nekako nema kraja. Veliku ljubav gaji i prema konjima i vukovima. Prve je zavoleo u konjičkom klubu MBM U Lipovici i bez obzira na poteškoće, padove prilikom jahanja, osećaj galopiranja opisuje kao nešto najlepše. O vukovima priča sa ništa manje emocija. Fasciniran njihovim izgledom, iskoristio je pruženu priliku da više vremena provodi u njihovom prisustvu, volontirajući u beogradskom ZOO vrtu.
Kalup za šivenje ženskih cipela, poreklom iz Kulpina i preslica, kudelja, poreklom iz Perleza. Na njoj je Perunica, simbol staroslovenskog boga Peruna.
U nekim daljim planovima, trenutno je najaktuelnija njegova zbirka etno predmeta. Ona polako prerasta u jednu ozbiljnu priču, jer ima i nekih planova za njenu prezentaciju, jednog dana u selu Knićanin, gde žive njegovi roditelji. Za sada je doživela internet izdanje na instagram stranici zbirka etno predmeta, koju vam od sveg srca preporučujem da pogledate. Možda vam pogled na neki od predmeta vrati sećanje na detinjstvo, možda priču svoje porodice prepoznate u priči nekih drugih, onih čije uspomene Nikola tako savesno i sa puno ljubavi beleži i čuva.
