Stalno sanjam taj san.
Nemirna reka ljubi mi dlan,
usnulo lišće napušta rosa,
drvo mi drug, cveće mi kosa.
U snu san k’o nemiran dan.
Tamo, podno Kučaja,
gde selo spava
i šušti šuma, zeleni trava.
Tu najlepše košulje proleće nosi,
a prstima vitim po srcu šara,
na krilima plave lastavice,
u leto Sunce zrake odmara.
Čarobne jeseni moga detinjstva
grozdove zlatne k’o perle nižu,
a pahulje meke, satenske vile,
zimskim danima u selo stižu.
Najlepše dane san mi donosi…
I miris hleba i miris kiše…
U korenu trava, koreni moji,
duša mi zauvek u njima diše.
A kuća mala, k’o pečurka neka,
sad’ sama na svetu, bez stanovnika,
titra u oku, sećanja budi…
U srcu tuga, u glavi slika.
Slavski se kolač tu nekad pek’o,
mirisom zvao za trpezu svoju,
za Bože zdravlja i puno slavlja,
da dece bude k’o pčela u roju.
Na dane rođenja pesma se čula,
rečima parala nebeski svod,
zvonka i mila, k’o čarobna frula,
nosila sreću, gasila bol.
Stalno sanjam taj san…
Veseli vetar golica dlan,
u vodu uranja noga bosa,
drvo mi drug, cveće mi kosa.
U snu san, k’o nemiran dan.
Tamo, u selu podno Kučaja
i moje detinjstvo spava…
I šušti šuma, zeleni trava.
