Zlatne princeze kraljice sportova


Koliko god jedan narod bio razjedinjen kada su u pitanju nekakvi stavovi, koliko god se mi  delili na ove i one, nastupi naših sportista na svim takmičenjima ujedine sva oprečna mišljenja, a sve boje i zastave stope u jednu. Emocije nisu reči i ne daju se opisati, ali svako od nas poznaje osećaj kada ga je neko koga u životu sreo nije, učinio ponosnim.

Mnogo je naših sportista zablistalo na nekom mestu u datom momentu. Mnogi od njih su nastavili da nižu uspehe tu pred našim očima. Neki su kasnije svoj život videli drugačije, pa su nakon bljeska karijere našli sebe na nekom drugom polju, u nekoj novoj ulozi. Njihovo trenutno neprisustvo pred širim auditorijumom ne umanjuje vrednost medalja i pehara, koje su nekad punim srcem osvajali.

U svetu sporta, kraljica je jedna. Nastala još u staroj Grčkoj, pored plivanja i gimnastike, osnova je svim ostalim sportovima, a u Srbiji već decenijama opravdava svoje mesto. Mnogo je atletičara, čija su imena zasluženo upisana u istoriju ovog sporta kod nas.


Ovo je priča o jednoj kraljici i dve princeze, o nekom dobu o kojem moja generacija, a i one malo starije pričaju sa setom. Ovo je priča o srčanosti, borbi, o neposustajanju i neodustajanju.

Vršnjakinje, odrasle u dva susedna grada, u svetu atletike našle su se sasvim slučajno. Marina Filipović i Snežana Pajkić, tokom osamdesetih i do samog početka devedesetih, učinile su nas, stanovnike Pomoravlja,  vrlo ponosnim. Imena dva bliska grada, Jagodine i Ćuprije, provlačila su se kroz medije tih godina, naravno u sve boljem kontekstu.

Početkom osamdesetih, tek pristigao iz armije, Ljubiša Gajić, sada veliko ime jagodinske atletike, „pronašao“ je Marinu Filipović na času fizičkog. Bilo je i drugih kandidata, ali se Marina nekako izdvojila. Usledili su treninzi u kojima se na početku nije baš nazirao njen talenat. Nakon nekoliko istih, njen rezultat, odnosno vreme na sto metara se znatno poboljšalo. Na sreću, trener je još jednom prepoznao sposobnost koju Marina poseduje i to je zapravo početak jedne lepe sportske priče.

Skoro pa istovremeno, u ćuprijskom rasadniku atletskih talenata, pojavila se još jedna buduća zvezda, Snežana Pajkić. Nakon uspeha na školskom krosu, neminovno je bilo da se oproba i konkretno u sportu, a sve na inicijativu tadašnjeg nastavnika geografije, ujedno i atletskog trenera, Aleksandra Ace Petrovića. Upornost i rad, kao i sve ostalo što je od sebe dao za atletiku i mlade talente, čine da se danas njegovo ime izgovara sa poštovanjem.

Treneri : Aleksandar – Aca Petrović i Ljubiša Gajić – Gaja


Da je podrška porodice od velike važnosti za uspeh jednog sportiste potvrđuju obe. Snežanini su i sami bili deo tog sveta. Majka se  neko vreme obrela u rukometu, a otac i stric u fudbalu. Marininu porodicu trener Ljubiša Gajić opisuje kao vrlo kvalitetnu i složnu. Sem toga, po rečima Snežane i Marine, iza njihovih uspeha stoji i ono što su i same od sebe umnogome dale, jer su se uslovi za treniranje tih godina znatno razlikovali od ovih današnjih. Treninzi I takmičenja po lošem i lepom vremenu, trčanje i po oranicama, kao što je to slučaj čuvene Vere Nikolić, takođe iz Ćuprije, kalili su ih i pomagali im da postanu još bolje. Nije bilo mesta negodovanju, trener je bio i trener i roditelj.

„Ako sportisti pružite sve uslove, čemu on onda da teži“, reči su Aleksandra Ace Petrovića. Snežanino sećanje na njega je jedna divna i topla priča. Bio je njen nastavnik geografije, nekad strog, ali pravedan. Ostali iz ekipe, zajedno sa njom, znali su red, poštovanje i svoje obaveze. Za to vreme, bili su solidno opremljeni, ali daleko od onoga kako je to danas. Trener je bio i lekar, a lekovi koje je nosio na putovanja, zlu ne trebalo, su bili prirodni – komova rakija i med.

Uslovi su diktirali tempo, a Snežana Pajkić i Marina Filipović su tih godina uspevale da ga prate. Za samo dve godine treninga, Marina je uspela da od početnika postane član juniorske reprezentacije. U to vreme važila je za jednu od najlepših devojaka u našoj atletici, a možda i u sportovima uopšte. Po rečima Ljubiše Gajića, u privatnom životu bila je staložena i povučena, a na stazi se pretvarala u lavicu. „ Visoka, vitka i elegantna, plenila je pažnju lakim korakom i skoro savršenom tehnikom.“

Veliki je broj ličnih rekorda ( na stazi sa preponama i bez) u njenoj karijeri, čak stotinu tri nastupa za reprezentaciju Jugoslavije, trideset osam u juniorskoj reprezentaciji, u čemu je apsolutni rekorder. Sedam puta je bila prvak Balkana, a prvak Jugoslavije čak dvadeset i tri puta.

Ono što prija svakom sportisti, kao kruna karijere, svakako je odlazak na Olimpijske igre. Marina je svoju zemlju predstavljala u Atlanti 1996. godine. Sveukupno gledano, Marina Filipović je jedna od naših najboljih sprinterki uopšte.

„Njene trke na sto metara bile su poezija – vidiš je na startu, ali je do trideset metara nema nigde. Odjednom, iz pozadine se pojavljuje visoka devojka koja trči brzinom svetlosti. Njene protivnice kao da tupkaju u mestu.“, reči su Ljubiše Gajiće, nakon koga je nastavila saradnju sa još dvojicom trenera, Icom Gergovim i Jovanom Jahićem.

Uspomene Marine Filipović : tri fotografije desno su sa OI u Atlanti 1996. godine


Kontinuirana takmičarska putanja Snežane Pajkić je trajala tek nekoliko godina, ali je i te kako ostavila traga, ne samo u svetu atletike, nego u srcima mnogih svedoka tog vremena. Njen početak se vezuje za 1980 u godinu, a već nakon dve godine pozvana je u reprezentaciju, uzevši učešće na Balkanskom krosu u Turskoj.

Interesantno je da je od 1985-e godine započela i nastavila da niže odličja bukvalno na svim takmičenjima na kojima  je učestvovala. Nastupajući u trkama na 1500 metara, požrtvovano osvaja bronzanu, srebrnu, a zatim i tri puta za redom zlatnu medalju. Kaže da je  posebno volela i trke na 800 metara, pa je tako sa Mediteranskih igara u Siriji donela srebro.

Juniorska takmičenja u Atini, Sudburiju, Birmingenu i Varaždinu, samo su bila putanje za nju ka prvom seniorskom evropskom prvenstvu, koje većina nas pamti, a održano je u Splitu. Desetak dana pre toga zablistala je na državnom prvenstvu u Sarajevu, postigavši seniorski rekord. Osećala se spremnom da ide dalje, a to je bilo pravilo koje je u dogovoru sa trenerom Petrovićem poštovala.

Te 1990 godine, kao pravi ambasador svoje zemlje, tadašnje Jugoslavije, koja je u tom momentu prilično politički bila uzburkana, najpre je prošla kvalifikaciju za finale kao dvanaesta. Iako je sledio izlazak na crtu sa najboljima u to vreme, Snežana kaže da je bila potpuno rasterećena. Za radost je bilo dovoljno i učešće u finalu, tako da ni ostali iz ekipe nisu od nje očekivali pobedu.

Snežana Pajkić : dovoljno je reći Split 1990. godine


Ne mogu da opišem emociju koju imam svaki put kad gledam snimak tog finala i Snežanu Pajkić koja drži tempo do pred kraj, a onda u poslednjih sto metara ubrzava do pobede. Naježim se kada čujem rečenicu čuvenog Milojka Pantića: „ Neće valjda osvojiti medalju? Da li je to moguće?!?“ Toliko simbolike u izgovorenom, toliko strepnje, radosti i iznenađenja u njegovom glasu i u srcima cele nacije, koja je bodri. Na cilju je sačekao Dragutin Topić, tada i sam učesnik EP. Ostaje slika za istoriju, čitav stadion koji joj kliče, zastava stare Jugoslavije u njenim rukama i taj osmeh na njenom licu, zlata vredan.

Nažalost, nakon ovog trijumfa, stvari se nisu odvijale na isti način. Za Snežanu je usledio manje uspešan period, povlačenje i kratko vraćanje na stazu, pre konačnog odlaska iz takmičarskog dela atletike. Jedini žal ostao je za učešćem na Olimpijskim igrama, koje joj je uskraćeno zbog godina.

Dragan Životić ( jedan od najboljih atletičara Jugoslavije svih vremena, danas profesor Fakulteta za fizičku kulturu ), Snežana Pajkić, Slobodan Branković ( bivši prvak Evrope na 400 m u dvorani, danas direktor ASS ) i Marina Filipović


Nakon dvadesetak godina, veze koje su ove dve atletičarke ostvarile sa prijateljima širom bivše države i dalje su neraskidive. One potiču iz zajednički provedenog vremena, koje se kako kažu obe, ne može tek tako obrisati. Snežana Pajkić i Marina Filipović, izrasle iz gracioznih devojaka u ozbiljne, poslovne žene, primer su kakav treba da daje svaki sadašnji, pa i bivši sportista.

Marina Filipović, sem redovnog posla vezanog za ekonomiju, kojim se uspešno bavi godinama, član je i Upravnog Odbora ASS. Snežana Pajkić je trku na stazi zamenila trkom za bolje uslove atletičara naše zemlje.  Član je Upravnog odbora i potpresednik Atletskog saveza Srbije, kao i član Komisije za žene i sport u Olimpijskom komitetu Srbije. Dobitnik je Zlatne značke, visokog priznanja evropske atletike.

Levo : Snežana Pajkić i priznanje Zlatna značka, desno : Marina Filipović, Snežana Pajkić i čuvena ćuprijska atletičarka Vera Nikolić


Svako vreme ima svoju Marinu Filipović i Snežanu Pajkić.  Nama, nešto starijima, ostaje s ponosom da pričamo kako smo svedoci njihovog uspeha, a deci koja tek stasavaju neka ova priča bude podstrek i vodilja.

Iz vremena o kojem sam do sada pisala, ove dve sportske princeze sačuvale su sprinterice i trenerke, uspomene, odličja, veliko međusobno prijateljstvo i niz drugih koja se pamte zauvek. Krenule su skromno iz Pomoravlja, obišle svet i zablistale, u najboljem svetlu predstavljajući svoju zemlju. Naučile su da je život pun prepreka i da one služe da ih savlađuju bez odustajanja.


Fotografije uz tekst su preuzete iz ličnih arhiva Marine Filipović, Snežane Pajkić i Ljubiše Gajića