Nemi svedoci

Ljudi su najpre naseljavali skrovita mesta, sklanjajući se tako od nepogoda, tražili mesto pored reke, u pošumljenom kraju, zidali sebi kuće tamo gde je priroda obećavala uslove za život. Vremenom, silazili su u gradove i to im se okruženje sve više dopadalo zbog gužve i zabave koje je nudilo. Sve su našli, a izgubili su mir, onaj iskonski, koji nam je sad jedino u prirodi dostupan.
Iza njih su ostale kuće, stare, iskrivljene, polusrušene. Ima ih svuda po zabačenim selima. Više se ne zna ko je iz njih u svet krenuo, ali se na svakom koraku primećuje nekadašnje prisustvo ljudi.

Često ulazim u takve kuće.Malo je rizično, ali je znatiželja jača. Ne samo znatiželja, već i želja da se zabeleži trag u vremenu.
U jednoj od njih crno- bele fotografije, rasute po podu, tanjiri sređeni i uredno ostavljeni, garderober otvoren, a iz njega vire nečije košulje. U drugoj, na tavanu ćupovi, a u njima pšenica. Ikone po zidovima uredno stoje, njih nije dotaklo ništa. Kadionica na prozoru, zavesa pomerena, kao da se očekuje neko.
Napuštene kuće nekom deluju potpuno beživotno i jadno, a u stvari, u sebi skrivaju žive priče, pune suza i smeha, pune dečije graje, porodičnih okupljanja, odlazaka u svet i vraćanja na kućni prag.

Mi, deca novog doba, mislimo da imamo sve u našim modernim kućama i stanovima, ispunjenim zvucima raznih prijemnika. Zapravo, iz njih imamo dotok informacija, više ružnih, nego lepih. Mislimo da nam služe, a ipak mi služimo njima. Razlika između nekadašnjeg i današnjeg je u jednostavnosti, odnosno komplikovanju života i to je jedan veliki jaz, nepremostiv. Stvari koje koristimo nemaju dušu, a kućama su ljudi mogli toplinom svoje duše da je udahnu. Tako utkana u svaki ćošak, čeka nas i kad slučajno zalutamo, da nas podseti na to ko smo i gde zauvek jesmo.