Nema glume bez mašte i slobode u igri, Marija Debeljaković Stefanović

Bilo mi je teško da započnem i napišem ovu priču, jer sam za sagovornika imala nekog ko je toliko rečit i čije sam izlaganje sa uživanjem slušala. Ostala sam bez suvišnih reči, bez bilo čega što bih dodala, čime bih priču ukrasila i dočarala. Sem toga, u nekim rečenicama sam prepoznala deo sebe i svoje borbe da ostanem dosledna do kraja svojoj priči.

Pošto su svi ljudi o kojima sam do sada pisala, na neki način junaci svojih života, drugačiji od drugih i za korak ispred, isto to mogu reći i za ovu divnu, mladu ženu, koja sebe nije tražila, a tako lako se našla.

Marija Debeljaković Stefanović od malena je zagledana u glumu, po uzoru na oca Miroslava i dedu Ratomira Debeljakovića. Imala je šanse i oprobala se i u sportu, u odbojci. Kao uzor poslužila je mama Amalija Debeljaković, državna reprezentativka i prvakinja stare Jugoslavije u streljaštvu, ponosna vlasnica mnogo srebrnih i zlatnih odličja.

“Bila sam deset godina u odbojkaškom klubu u Jagodini,  malo sam i igrala u Kruševcu.Tamo su mi nudili stan i posao posle srednje škole, samo da ostanem u tom klubu, ali ja sam želela da se vratim u Jagodinu, jer su mi roditelji i prijatelji bili ovde. To mi je bilo važnije u to vreme.  Kao i sada, celog svog života sam imala podršku od svojih roditelja za koje sam jako vezana. Smatram da sam sa trideset sedam godina najbogatija osoba na svetu, jer imam divne roditelje koje mnogo volim i smatram da sam potekla iz dobre kuće. Sada imam svoju porodicu koju sam toliko dugo želela. Vasilisa je centar mog univerzuma, a od supruga Jovice imam veliku podršku. Ne znam da li postoji nešto što je veće bogatstvo.”

Ipak, nakon svih uspeha na oba polja, što u Jagodini, što u Kruševcu, prevagnulo je da ostane na daskama koje život znače.

Marija je najpre bila posmatrač. Tata je uredno vodio na svoje probe, više iz zabave, ne želeći da ih i ona zavoli, niti poželi. Jednog dana je zaplakala i tako je sve krenulo. Poželela je da i ona glumi i ma koliko se to tati ne sviđalo, želja joj je ispunjena. Imala je malu, ali za nju važnu ulogu u predstavi “Hotel Slobodan promet”. Ćerka svome ocu bila je i tada, samo sa one druge strane. Ozbiljno je počela da se bavi glumom tek nakon nekoliko godina. Imala je tu čast da odigra predstavu u kruševačkom pozorštu, rame uz rame sa poznatim imenima.

“Sve što znam o pozorištu i o glumi naučila sam od svog oca Miroslava, takođe i od meni jako dragog kolege, glumca paraćinskog pozorišta Tomice Đorđevića, kao i od nekih bitnih ljudi. Pozorište je sveta stvar u kojoj se glumci poštuju i cene po sopstvenim vrednostima, a vrediš onoliko koliko sebe daješ i koliko to dobro radiš.” 

Po njenom mišljenju, kao i dosadašnjem iskustvu,nisu svi ljudi koji se bave glumom glumci.

“Glumac je onaj koji podjednako dobro i kvalitetno igra i komedije i drame, kome se svaka uloga razlikuje od prethodne,  onaj koji uspe da izađe iz sopstvene kože svaki put kad stane na scenu, promeni hiljadu lica i ubedi publiku da veruje u ono što on radi. Treba biti skroman i pomoći mladim kolegama, jer je to odlika velikih glumaca, dati im pravi savet, a ne saplitati ih iz straha da  će možda biti kasnija pretnja u radu.Naravno, to je glumačka sujeta,  ali jedna stvar je istina, a to je da je divno biti  dobar ili najbolji u svom poslu, među najboljima. Tako znate da ono što radite, radite najbolje.
Nije posao biti dobar ako su ljudi oko vas slabi. Predstava je zajednički projekat. Mi dajemo sebe da ta celina bude savršena.Predstava je mašina u kojoj svaki deo mora da radi kao sat. To je svrha. Danas se sve to izmenilo, ali mi je drago što sam uhvatila bar malo od tog starog vremena, a i hvala Bogu jos uvek učim od starog majstora glumačkog zanata, svog oca. On mi uvek kaže da je gluma zanat koji se peče čitavog života.
Kada sam počela da se bavim ovim poslom, rekao mi je da treba da imam unutar moje glave jedan ormarić sa puno fiokica, u koje ću, posmatrajući neke interesantne ljude u životu, gurati njihove likove i iskoristiti kao podlogu za neki lik, možda događaj, trenutak, koji će mi trebati u glumi. Eto, poslušala sam prvi savet i sada imam toliko fiokica da ne moram da brinem.” 

Ostajem bez reči. Mariju sam doživela kao jednu veliku glumicu. Privatno je prepoznajem kao sličnu sebi, satkanu od jakih emocija, upornu, ali i krhku. Teško je biti u njenoj koži. Znam da je umetnost danas obezvređena, pa smo pričale i na temu odlaska za nekim, možda lepšim i sigurnijim životom.

“U mojoj glumačkoj karijeri mnogo sam proplakala za nepruženim šansama i raznim nepravdama. Sve ono čemu se sada radujem je moja lična borba i sa drugima i sa sobom. Imala sam mnogo momenata za odlazak iz zemlje, ali ja volim ovu zemlju i moj grad, iako je jako teško živeti ovde i koliko je teško opstati u nečemu što volite, jer se ovde uspeh ne prašta. Kada ste dobri u nečemu ljudi postaju zli. Ipak, iako sve to znam  i dalje želim da ostanem.”


Za svoju igru je dobijala neverovatne kritike od publike koja prati pozorišni rad svuda u Srbiji, pa do velikih  glumačkih imena. Na to je posebno ponosna i to joj je jedan od jačih motiva za ostanak. Da nije sve na rečima dokazuje i devet nagrada, koje je zasluženo stekla tokom petnaest godina bavljenja glumom. Odličje Živke Matić za najbolju glumicu večeri, diploma Miloje Martinović Martin za glumačko ostvarenje, Pohvala za glumu Jovan Knežević Caca, plakete za najbolje glumačko ostvarenje večeri i festivala Viminacium lumen meum, nagrada za najbolju žensku ulogu festivala u Loznici, neke su od tih dokaza. 
U najlepšem delu sećanja posebno mesto zauzimaju nagrade sa Gulinih dana i sa glumačkog festivala u Loznici ( priznanje za najbolju glumicu festivala, kao i za ostvarenje večeri ).

Svoj dosadašnji život i rad  gradila je na iskustvu svom i svog oca. Ni sama više nema reči da kaže koliko joj sve to znači, ali u jedno je sigurna:” Velika je sreća i privilegija da radis i živiš od onoga što voliš. Gluma je stvar kojoj sam dala pola svog života. To je ono što najbolje znam da radim, ono što me okružuje od rođenja. “


Posle svega, ipak u najboljim je godinama, još puno uloga je pred njom, pitam je ima li želja. 
” Jedina želju koju imam je da me ne izda mašta i sloboda u igri. Do sada sam uspela da svaki lik koji sam odigrala ne liči ni na jedan predhodni. Na to sam najponosnija u svom radu. Samo želim da dam najbolje od sebe i da to vredi.  Ako se bavite  glumom a ne radite na sebi, od vas glumac nikada nece biti. To je jednostavno tako. Opet ponavljam, nije svako ko glumi glumac.”

Ako vam kažem još ovo, da je Marija Debeljaković Stefanović prve cipelice dobila od pozorišne kostimografkinje, da li biste njen životni put i hod mogli zamisliti drugačije? Ja nikako, ni posle tog saznanja, a ni posle ovakvih divnih, dubokih i pametnih misli, koje je podelila sa svima nama.