Muzika – najsavršenija forma komunikacije


“Kad kloneš i rešiš da odustaneš, ti se tako samo preispituješ, a to te tera da budeš bolji i da unaprediš ono što radiš.” Ovaj savet, za mene zlata vredan, dobila sam od Đurđe Milanović, devojke neobičnog glasa i vlasnice diplome Filozofskog fakulteta. Ona, zajedno sa bratom Đorđem, za mene predstavlja jedno pravo veliko otkriće, kako na polju muzike, tako i vezano za moju priču o obično neobičnim ljudima. Dodatno interesantno je to što njih dvoje nisu samo muzički nadareni, već predstavljaju svestrane osobe koje imaju razvijene osećaje za bavljenje fotografijom i modom, veliki su ljubitelji prirode, životinja i poseduju nezadrživi duh avanturizma.

U godinama kad mladi odlaze sa sela u gradove, tražeći delove sebe na urbanijim mestima, njih dvoje su, u dogovoru sa roditeljima, rešili da život u Jagodini zamene prostranstvom koje je nudilo nasleđeno imanje u selu. Zapravo, ni u gradu,a ni na selu, negde na pola puta, u panjevačkom ritu,nedaleko od Jagodine, našli su svi Milanovići parče svoje sreće.


Ideja da se tako sačuva dedovina, pomogne tatinim starim roditeljima i nađe mir koji grad nije mogao da pruži, bila je Đorđeva. Danas žive okruženi mini životinjskim carstvom i vidi se na prvi pogled da imaju ljubavi za sve. U sezoni se ne štede. Ko koliko može daje od sebe. Đurđa je uglavnom posvećena uzgajanju povrća i cveća, a njen brat gaji piliće i guske. Svojevremeno im je i napravio udobno utočište, na koje je posebno ponosan.

Njihovo odrastanje bilo je specifično.Nadaren muzikalnošću, najpre je Đorđe zablistao na velikoj sceni. Sa samo četiri godine, ostvario je san da iskaže sebe kroz pevanje i nastupe u sklopu mnogih manifestacija i emisija.

Beogradsko proleće, Muzički tobogan, Zlatno zvonce, samo su neke od njih. Iz tog perioda ima preko trideset diploma, većinu njih za osvojena prva mesta i divno sećanje na saradnju sa čuvenim Jovanom Adamovim, koji je i prepoznao njegov talenat.


Vrlo brzo je postao najmlađi učenik škole za muzičke talente u Ćupriji, zatim je usledio odlazak u srednju muzičku školu “Miloje Milojević” u Kragujevcu, a nakon nje vrlo bitno pohađanje Internacionalne letnje muzičke škole u Lenku, u klasi profesorke Silvie Simionesku, za koju je od svih kandidata jedini dobio stipendiju.

Na kraju, kao kruna celokupnom školovanju Fakultet muzičke umetnosti u Nišu, odsek viola, koju je učio od čuvenih, mr. Vesne Rilak Stanimirović, prof. Ognjena Stančeva i prof. Ivana Brkića. Tokom studiranja je svake godine nastupao ispred niškog simfonijskog orkestra, izvodeći dela klasične muzike, a bio je i deo kamernog sastava “Hibridi”, kao i Omladinske filharmonije NAISUS.


Dovoljno talentovana da isprati rad i uspeh svog brata, Đurđa se takođe našla i sigurno zaplivala muzičkim vodama. Violina kojom je ovladala na nivou niže muzičke škole u Jagodini, je bila samo uvod.Sa četrnaest godina je pevala u nekoliko bendova, što za nju ne predstavlja onaj pravi uspeh, već samo put ka njemu. Malo je svirala gitaru, po njenom mišljenju nedovoljno, jer hoće jednom bolje da je upozna.

Želja za razvojem komunikoloških sposobnosti, nakon Filozofskog fakulteta, odvela je na Umetničku akademiju, na kojoj je upisala Master studije, odsek muzika i mediji. Obožava medije  i rad na sebi ostvaruje učenjem o njima.

Gde god bila, u inostranstvu ili ovde, želi da uspešno pliva muzičkim vodama, potkovana znanjem, kako ne bi razočarala petogodišnju sebe. Trenutno je posvećena pisanju za časopise o muzici i kulturi, a to shvata kao vežbu i način da se razvija.

Prilično pristupačni i dragi, u ambijentu koji ostavlja utisak da imaju svega, a ničeg previše, ovo dvoje mladih ljudi, sem o muzici, pričali su mi o avanturizmu, koji ih je više puta odveo na evropske ulice.

Nekako tu prednjači Đorđe, ali ga i Đurđa u stopu prati. Sa oduševljenjem prepričavaju kako su bez para, ali i bez ikakvog straha, odlazili na more i tamo postajali ulični svirači. Đurđa se više držala po strani, svirajući gitaru, a Đorđe je očaravao ljude svojim nastupima. Zarađivalo se novca dovoljno da se ostane čak i mesec dana.

Svoje najdraže i najsmelije putovanje, Đorđe je započeo sa sedamdeset evra u džepu, tako da je preko Budimpešte, Beča, Minhena, Ciriha, stigao u Barselonu. Usput je radovao ljude svojim veštim muziciranjem, a kući se vratio sa više para nego što je na početku poneo.

Ova opuštenost u komunikaciji sa publikom potiče delom od njegovog karaktera, ali svakako najveći udeo ima to rano upoznavanje sa pozornicama cele Evrope, protkano nastupima i radom sa poznatim muzičarima, našim, a i onim iz inostranstva. 

Sa dvanaest godina napravio je prvu vezu sa šetačima i korzoima. Ona ga i danas drži, podstiče njegovu kreativnost i stvara most između ozbiljne muzike i njenog opuštenog prezentiranja, kako bi se lakše približila publici.

foto: Petar Maksimović

Ono što me je dovelo njima, a što mi je posle donelo sva ova fascinantna saznanja, je projekat koji su brat i sestra Milanović nesumnjivo morali da naprave.

U saradnji sa belgijskim producentom Jan Ver Haegenom, snimili su svoju prvu muzičku numeru “Budi tu“. Ona je došla sasvim slučajno, a možda je baš to recept za nešto što će da traje. Izuzetno dobro se uklopio Đurđin specifični glas i viola, kojom je Đorđe proizveo fantastične tonove. Nešto sasvim novo, moderno, šarenoliko, sa irskim segmentima, koji su mi se posebno dopali.

Nakon prvog oduševljenja, putevi za njih dvoje se polako otvaraju. Ima ponuda za širu saradnju, a tako nešto iziskuje bolju organizaciju i veća ulaganja. 

Meni, a nadam se i ostalim Jagodincima služi za ponos to što je među nama jedan ovakav sklop umetnika. U budućnosti oboje vide sebe u muzici, razmišljaju o inostranstvu, ali je u njima veća želja za očuvanjem korena i ostankom ovde. Sve to zavisi od mnogo okolnosti, jednim delom i od drugih ljudi, koji hoće ili ne prepoznati i zauzeti se da se ovakav kvalitet održi i traje. Đorđe i Đurđa nesumljivo ga imaju i kao muzičari i kao ljudi.

Široke su duše onih, koji u njihovim godinama nalaze utočište na imanju predaka, umetnošću hrane svoju radoznalost, žele da nauče što više i svojim radom, na pošten način dođu do cilja. Tako jedino i umeju da rade, kroz muziku, koja im je veliki dar. Ona je savršena forma za komunikaciju, jer nju svako može da razume i oseti.