Moj ranč gracioznih, Rava Nurk

Imala je želju da posadi cveće koje će krasiti dvorište njene kuće u Medveđi kraj Despotovca, iz koje je svojevremeno krenula u svet. Otišla je sa idejom da se što pre vrati i ostala čitavih četrdeset godina. Ipak, želja za povratkom je nije napustila i ponovo se obrela u svom kraju.
Zamisao da cveće bude dekoracija fijakera koji bi stajao ispred kuće, odvela je u Vrnjačku Banju kod čoveka koji je prodavao upravo to što je želela. 

Neki susreti su sudbonosni i okrenu naš život i planove u potpuno suprotnom smeru, nekad u onom od kog bežimo, a nekad u onom kome se nikad nismo nadali. Taj dan bio je presudan za budućnost Rave Nurk. Zarotirao je njene planove najpre neosetno.
Naime, čovek koji je prodavao fijakere nije želeo da proda samo jedan, već sva četiri koje je imao. Nije se puno opirala, pa je za malu razliku u ceni kupila sve. Razmišljala je šta bi sa njima. Vrlo brzo je napustila zamisao o cveću kao dekoraciji. Ne bi bilo loše da su u voznom stanju, da se raduju ljudi i deca, da nekog provoza. Pomisao da ih pokrene nekom frezom odmah je odbacila. Rešila je! Fijaker vuku konji. Jednostavno, kupiće jednog. Međutim, ni ova kupovina nije išla po prethodnoj zamisli. Nije odolela, umesto jednog kupila je ponovo četiri. Dve rasne kobile i dva poni konja. Sve što je usledilo nakon toga mogu iz njene priče da nazovem borbom za opstanak, obostranom privrženosti, bezuslovnom ljubavlju koja je i danas, nakon nekoliko godina, drži uz njih.  Usputno je bilo uspona i padova, srećnih i nesrećnih okolnosti oko borbe za zbrinjavanje konja.


Imala sam sreću da upoznam Ravu Nurk. Ova divna žena tako interesantno priča, ima širinu koji mnogi u njenim godinama, a i neki mlađi nemaju. Puna je ideja, snova koji su ostvarivi, nenametljiva je, ali otvorena za razgovor. 
Puno priča o sebi, o životu u Nemačkoj u koju  je krenula sa diplomom tehničke škole, a tamo, sebe radi, završila ekonomski fakultet. 
Život je naveo u ugostiteljstvo koje je postalo njena profesija. Radila je kod drugih, a bila i sama svoj gazda. Radno vreme od šesnaest sati nije joj davalo puno prostora za uživanja. Nedostajao joj je boravak u prirodi i pokušavala je to da nadoknadi. 
Za svoj šezdeset prvi rođendan poklonila je sebi šezdeset jedan struk paradajza, posadila i gledala kako se razvija. Takve stvari su ispunjavale njene dane i pravile vezu sa dalekom Srbijom. Najbitnije joj je da je ostala svoja, nepromenjena, skromna.


Danas živi u Jagodini. U međuvremenu, od četiri sa početka priče, ima deset konja. Malica, njena deca Anče i Ivče, lipicaneri Meksi, Belka, Cinka, Medenka, Nikica, Cakana i najozbiljniji od njih Medoks. Po njemu se i zove imanje koje im je Rava obezbedila za život na samom obodu Jagodine, komad zemlje po kojoj se slobodno kreću, a koje treba da postane pravi ranč, mesto okupljanja ljudi i druženja sa ovim gracioznim životinjama.

 Tu je i nekoliko kokošaka, dva petla i tri divne kuce. Posebno je fascinantna njihova naklonost prema deci, koja im svakodnevno prilaze i hrane ih. Na pitanje da li ima još neko interesovanje, hobi, Rava odgovara odrično. Konji su joj sve. Toliko posvećenosti i ljubavi ne ostavlja mesta, ni želje za razmišljanje o bilo čemu drugom. Puna je brige zbog nastupajuće zime, jer su uslovi ne tako povoljni. Dok živi boriće se da ovo mesto zablista punim sjajem, da zažubore potočići, izgrade se staze, da dolaze ljudi, deca, da ih provoza svojim fijakerima, da tako umnoži svoju radost i podeli je nesebično sa svojim sugrađanima i zaljubljenicima u ove divne životinje.