Ako se vratimo u period detinjstva, svi ćemo se složiti da smo puno maštali o nekom budućem zanimanju. U većini slučajeva, mašta u tom periodu najčešće završi neslavno, a naša očekivanja se pretvore u nerealna razmišljanja i ciljeve. Poznajem pak i ljude, koji su svoju maštu uspeli da pretvore u stvarnost i danas žive svoj san. Žena, o kojoj ću u narednim redovima pisati je maštala da celog života crta i to ne samo po papiru, već po zidu, baš kao pravo dete.


Milica Nedeljković Janković, rođena je u porodici koja je nije osporavala ni u jednoj fazi kroz koju je prošla. Nisu je grdili ni kad je šarala po zidovima, pa je ta zabava prilikom biranja budućeg zanimanja upravo odlučila da upiše, a kasnije i uspešno završi zidno slikarstvo na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Trenutno radi kao nastavnik likovne kulture u osnovnoj školi, a u slobodno vreme bezbroj svojih ideja pretvara u stvarnost i najlepši osećaj joj je, kad nekog svojim radovima obraduje. Slikarstvo i umetnost uopšte, za nju nisu profesija, već predstavljaju njen identitet, odnosno sastavni su deo nje.

Ono što je mene zainteresovalo vezano za njen rad su murali kojima je oslikavala fasade i zidove po Jagodini. Inače, Milica je sticajem životnih okolnosti, poslednjih jedanaest godina u ovom gradu, a poreklom iz Topole kod Aranđelovca. Murale je radila i po drugim gradovima, oslikavala u enterijeru i eksterijeru, slikala po tuđoj ili svojoj ideji. Kad počinje da radi novi mural najpre osmotri prostor, podlogu za rad i razmisli kakva će biti namena ili poruka ( ako je mora biti), a onda počinju da joj se “kuvaju” ideje po glavi. Sećanja na dosadašnji rad su uglavnom lepa i rado priča o njima, o ljudima čije su reakcije različite kad je vide na skeli, pored zida, umazanu farbom, a to je u stvari mesto koje joj daje slobodu da bude svoja. Sa divljenjem priča o deci koja uvek prilaze da vide šta to ona radi, da joj predlože kako da nacrta ptičicu ili cvet, a ona  njihove predloge uvaži i prenese na zid.


U Jagodini, po zidu na kom su redovno osvanjavali grafiti ružnog sadržaja, naslikala je vodu, jer je tu blizu reka. Na zgradi pored koje se stalno igra puno dece, naslikala je ptičice. Zid pored zgrade dnevnog boravka za decu obolelu od cerebralne paralize, oslikala je u konsultaciji sa koleginicom i vaspitačima. Ideja je bila da predstave ono što ta deca vole da gledaju i posebno joj je kasnije godila vest, da se to deci dopalo. U Kraljevu, prilikom rada jednog murala, svoj doprinos je dao i dečak od godinu dana. Kad završi, voli da mural izgleda kao da je tu godinama bio, da se stopi sa mestom na kojem je. 

Naravno da je nekad bilo i negativnih reakcija, u smislu da se po mišljenju stanovnika mural ne uklapa sa zgradom, ali bilo je i onih prezadovoljnih, znatiželjnih, onih koji su joj puštali muziku, kuvali kafu i dodavali kroz prozor do skele na kojoj radi. Često su je nazivali i ženskim molerom, pa se čudili jer takvog nikad nisu videli. Bilo je situacija u kojima je morala za par sati da uradi mural ili ona kad je oslikavala garažu kako bi vlasnik svakog jutra imao lep pogled sa terase. Jedno od dražih iskustava je oslikavanje zida u jednom stanu u Beogradu, čiji je vlasnik želeo da svakog jutra, dok pije kafu, razmišlja o čovečanstvu. Mural je imao za temu početak i kraj civilizacije.


Mnogo je još ideja u glavi ove mlade žene, koja kao uzor navodi  čuvenog austrijskog slikara Gustava Klimta. Zaista se divim njenoj smelosti da zauvek ostane dete, da izmašta životni poziv i njenoj želji da svu svoju pozitivnu energiju uputi na druge i prenese je svetu spektrom svih boja.