Kuglana kao duševna hrana


Poslednjih godina naglo je poraslo interesovanje za pojedine sportove. Otvoren je veliki broj sportskih škola, koje imaju za zadatak da one najmlađe uvedu u svet lopti, golova, koševa, reketa, zdravog načina života uopšte, odnosno razvoja duha i tela. Pohvalno je baviti se sportom, mada mi se ne sviđa odabir sporta po nekom trendu, gledajući u druge i njihove uspehe. Sem nekih navedenih, postoje i manje aktuelni sportovi, koji takođe traže učešće svih mišića i koncentracije, navode na saradnju u kolektivu i želju za takmičenjem i pobedom.
Dame koje želim da vam predstavim, dugo se bave sportom koji nije tako aktuelan, odnosno moderan. Za njih je reket kao perce, jer im je glavno oružje kugla težine 2800 grama.Kuglaški klub u Jagodini je registrovan 1986- e godine, žene u njemu su aktivne već od 1987-e. Trenutno, u timu je šest aktivnih žena, a ima i dosta registrovanih, koje ređe dolaze.


Dočekale su me širokih osmeha, raspoložene da pričaju o klubu i danima provedenim u njemu, jer iza nekih od njih je čak trideset godina aktivnog bavljenja kuglanjem. Donele su medalje, kojih je u velikom broju, a pehari su već bili tu, kao glavni ukras klupskih prostorija.Zadivljena sam njihovim entuzijazmom i srdačnošću. Sa radošću su evocirale uspomene, maštale o opstanku i razvoju kluba, koji doživljavaju kao drugi dom. Diče se, jer pripadaju jedinom klubu u centralnoj Srbiji iz kog je poteklo nekoliko reprezentativaca, muškaraca i žena, koji na pravi način predstavljaju Srbiju. Jasmina, Jelena i Ivan Anđelković, potekli iz ovog kluba, danas predstavljaju Srbiju i nižu medalje.Takođe Miloš Simijonović, koji sada igra za Partizan, svetski je prvak za 2018  godinu.


Godina od trideset do sedamdeset, mada su ove malo starije i aktivnije. Iako su dugo u ovom sportu, pojedinačno sebe ne doživljavaju kao velike sportiste, znalce. Znaju da bez razvijene svesti o timskom radu, pojedinačno ne bi mogle opstati.
Žale što ih nema više, jer bez određenog broja igrača, nema nastupa na takmičenju. Godinama unazad vode borbu, organizuju se kako znaju, odlažu privatne obaveze, čak i one zaista bitne, samo da ne bi izneverile ostale i narušile potreban broj za učešće.
Najstarija među njima, ujedno i kapiten, je MilankaPetrović- Cana. Trenira trideset godina, a posmatrajući je stičem utisak da će minimum još toliko trenirati. Znam dosta njenih vršnjakinja umornih od života, a ona deluje kao da je do sada protrčala kroz sve te godine. Sem Cane, u klubu su najaktivnije: Biljana Radanović, Slavica Ćirić, Nevenka Karajlić, Marija Ljubojević, Biljana Konstantinović, Boba Krstić. Sve te žene, mlađe i malo starije, različitih zanimanja, nije ujedinila varjača, kako se to obično očekuje. Ujedinio ih je sport, timski rad, želja da budu aktivne, da putuju, da se druže bez tračarenja uz kafu, bez praznih priča. Šta će njima prazne priče, kad imaju svoje dogodovštine sa putovanja na sva moguća takmičenja u zemlji.
Kada sam sugrađanima pričala o ovom klubu, mnogi su rekli da i ne znaju da Jagodina ima kuglanu. Ovo je prilika da saznaju i ostali, pronađu njene prostorije u sportskoj hali JASSA, kako bi ovaj sport konačno zaživeo i našao se na poziciji koju zaslužuje. Treniranje je besplatno, pa je sem opreme, potrebna samo dobra volja. Tiha čežnja jagodinskih sportista je nova kuglana, koja bi još više dala na značaju i omogućila bolje uslove za treniranje.
Ne mogu svi biti Novak Đoković, jer se ne mogu svi istaći u istom sportu. Svako ima svoje mesto pod Suncem, nešto što mu najbolje leži. Samo treba oslušnuti sebe, potražiti se i pronaći. Ako nešto svim srcem zavolite, uspeh je neizostavan, pa makar taj uspeh ne bila medalja, niti pehar, već osećaj ličnog zadovoljstva, koji se najlepše nosi i koji vam niko ne može oduzeti.