Kučajski kolekcionari tradicionalnih simbola


Svakog od nas, kao reka život nosi u nekom smeru, pa od samog izvora neki ostanu malo udaljeni, neki malo više, a jedan deo se ulije u more i zaboravi odakle je krenuo. U nekom momentu oživi u nama  želja da upoznamo sebe, da makar na kratko vratimo mirise i boje detinjstva. Ovih dana otišla sam  na svoje mesto pod Suncem, na samo izvorište, a tamo su me sačekali kolekcionari tradicionalnih simbola i  nasmejana lica dece.

Selo Senje kraj Ćuprije, biser u podnožju kučajskih planina, mesto na kom sam i ja nekad bila dete i dalje se kupa u vodi vrela koje je ponos svih meštana. Poznato po broju lekara i uopšte zdravstvenih radnika, Velikogospojinskom vašaru i vekovnom Manastiru Ravanica, koji svojim mirom prihvata i grli vernike.
Tog prazničnog dana u porti manastira bilo ih je baš dosta. Među svetom koji je polako, u tišini napuštao crkvu odzvanjali su veseli glasovi dece KUD- a “Knez Lazar”. Na vreme, kao što smo dogovorili,  došli su ponosno noseći srpsku narodnu nošnju. Dečaci su bili malo uzdržaniji, a devojčice i devojke ukrašene najiskrenijim osmesima.


U razgovoru sa idejnim tvorcem ovog kluba, Oliverom Olicom Antić, saznala sam dosta lepih podataka o njima. Sa željom da oživi kulturni i društveni život u Senju, svoju ljubav prema folkloru, kojim se ranije bavila, sprovela je u delo. Traju tek nepunu godinu, ali je broj nastupa za svaku pohvalu. Učesnici su brojnih manifestacija, kako humanitarnog, tako i takmičarskog karaktera, mada se još uvek ne mogu pohvaliti  ni jednom nagradom. Nadaju se da će uz pomoć koreografa Milovana Milenkovića iz obližnjeg sela Stubica, neku od nagrada doneti svom selu.


KUD okuplja  dve grupe dece, mlađu i stariju, a u planu je formiranje grupe koju će činiti nešto malo stariji meštani. Tu nije kraj idejama osnivača kao i Marine Mihajilović koja im je od velike pomoći kad su pripreme za nastupe u pitanju. Sa željom da se očuva tradicija, da se ljudi sve više druže, da život u ovom selu dobije nekadašnji sjaj, u planu je i  formiranje grupa žena koju će okupljati ljubav prema ručnim radovima i pripremi srpskih tradicionalnih jela.

 Da sve ne teče glatko, bez obzira na jaku volju koja ih  vodi, potvrđuje jedan nazovimo problem, koji otežava dalje napredovanje.Nošnju za klub još uvek pozajmljuju, dovijajući se “uz pomoć štapa i kanapa” za sve nastupe. Možda ovaj tekst o njima skrene pažnju pravim ljudima i ova deca jednom zaigraju i osvoje čak i neku od nagrada u samo svojoj narodnoj nošnji.

Posle ovoliko osmeha kojima su me dočekali i obasipali dok su izdržljivo pozirali za fotografisanje, mogu da kažem da verujem u njih, u ljude koji ih vode i priču koju svi zajedno stvaraju i žive, priču o biseru koji će svoj nekadašnji sjaj nesumljivo vrlo brzo vratiti. Nama, koji smo se otisnuli dalje od mesta na kom smo odrasli biće uvek drago da nas pesmom i igrom pod Kučajem dočekuju.