Kristina Sredić: Darinka


Napisala: Kristina Sredić

Osvanulo je još jedno lijepo jutro u malom seocetu. Pjetlovi zakukurikaše, a ptičice zapjevaše. Neko bi rekao da se takmiče ko će koga nadjačati, a u stvari samo su pjesmom budili selo. I zaista, polako poče selo da se budi iz mirnog sna, a i Stana poče da se sprema. Naumila je ona već odavno da ode do nje, te žene, i kaže joj koju. Da je malo nauči pameti, što bi se reklo. I nakon što prebaci svoj lajbec preko leđa i zaveza maramu podno vrata, krenu Stana odvažno. Dok je tako hodala putem, presabirala je misli u glavi, odlučujući kako će reći sve ono što je odavno naumila i očas se ukaza mala kuća okrečena nježno žutom bojom. Prozori su bili čisti, ali drvo ofarbano u jarko crvenu boju. -Vidi vraga!-pomisli Stana i prekrsti se. Odluči da dalje od taraba ne ide. – I ko još danas ima tarabe ispred kuće?-Ne, nisu to čista posla. -pomisli sva zabrinuta, ali riješena da spasi selo.

A tarabe se, uspravne i svježe ofarbane u bijelo, ponosno posložile duž cijelog dvorišta, koje je, tako okupano Suncem i krcato najljepšim cvijećem, podsjećalo na nekakvu bajku.

Stana to nije vidjela.

Nasloni se pažljivo desnim laktom na tarabu i povika:-Darinka, o Darinkaaaaa!

Utom iz cvjetnog grma iskoči žena već dobrano zamakla u šestu deceniju života, ali još uvijek mladolika i lijepa, što se priznati mora. Krupnim očima boje mora, milo pogleda u Stanu.

-Dobro jutro! Oh, pa Stano draga, čemu vika ranom zorom? Šta bi?-upita veselim tonom.

Stana ustuknu malo, nije očekivala da je grešnica već u dvorištu, ali se brzo povrati. -Slušaj, Darinka! Došla sam da ti kažem. Ne može to više tako! Mnogo se ti praviš važna. I pametna se praviš da si, znaš. Ne poštuješ nikog, ni komšiluk, ni ljude, ni zajednicu. Dosta je i tebe vala bilo!-otpuhnu Stana riječi osude u jednom dahu.

-Ništa te ne razumijem. Zbori jasnije, molim te.- odgovori joj Darinka.

-Ne razumiješ? Praviš se samo da ne razumiješ. Što ne dolaziš na naša kafenisanja? Ne družiš se, nema te nigdje. Praviš se važna, eto! K’o izrod neki! I vidi na šta ti kuća liči. Žuta, štrči ovdje u selu. Eto da znaš!

Darinka je začuđeno gledala u stariju ženu. Nešto joj je stegnu oko srca čuvši te optužbe, ali udahnuvši malo zraka, polako reče:- Draga Stano, jeste to tačno da ne dolazim na vaše družbe, i ne hodam po selu, ne idem sa vama kafe ispijati…jeste, u pravu si. Nemam vremena ja za to.

-Nemaš vremena za ljude oko sebe, nego se k’o neki nesvijet uvukla u kuću i grmlje po dvorištu? To ti nije opravdanje! Mora biti da je nešto drugo posrijedi!

– Stano, lijepo ti kažem da nemam vremena. Treba o kući voditi računa, o djeci, o mužu. O cvijeću i bašti. Evo vidi, i ljuljašku pravimo i česmu da imamo pored. Radi se uvijek nešto…- smireno reče Darinka, ne skidajući pogled sa uvelih cvjetove koje je pažljivo otkidala sa grmova.

-A koje će ti boje česma biti?-zajedljivo upita Stana.

-Eto vidiš šta me pitaš…i još se čudiš što me nema. Znaš, mnogo vi sebi dajete za pravo. I previše.- kaza Darinka pogledavši Stanu pravo u oči.

-Mi previše sebi dajemo za pravo? Mi? Kako samo možeš…-zaprepasti se Stana.

-Mogu, sestro mila. Znam o čemu pričate na tim vašim kafenisanjima. I o kome. O svakom imate šta reći, zamjeriti, prigovoriti, a samo o sebi nemate, jer sebe i ne gledate. Da gledate vidjele bi da niko nije savršen. Pa ni vi same. A da štogod bolje znate, znale biste da nemate pravo da ogovarate narod. Vremena imate vidim, ali prava nemate. Eh, nekad se vuna prela u klupko, pa se štrikalo…-sjetno završi Darinka.

-Mnogo se ti praviš pametna!-viknu Stana.

-To si već rekla. Ajde nešto novo, pa da se iznenadim. Kaži kako okvir prozora ne smije biti crven, zar ne? Stano draga, razmisli malo. Prebacuješ meni kako vas ne poštujem, a godinama rasklapate i sklapate i moj život. Ja to ne volim. I ne radim. Gledam svoja posla, Stano moja, a ne tuđa. Eto, sad znaš. Ćutala sam godinama, sad ne mogu više. Pričajte i dalje, bavite se tuđim životima, ko sam ja da vam sudim i  branim, ali mene ne očekujte u vašem društvu. Dok se ne promijenite, naravno. – opet s osmijehom završi Darinka.

– Kakva si ti čudna žena i u što ti ostari! Kud i dođoh s aveti da se raspravljam… – zakuka Stana, naglo se okrenu i krenu natrag kući. Mora ovo kazati svim ženama u selu.

Taman da zamakne iza ćoška, trgnu je Darinkin glas:

-Stano, Stano…vidim suknja ti se odrubila. Dođi sutra zorom da ti časkom porubim. Sutra je srijeda, dan za šivenje, a nije svetac. Imam i slatko od dunja, pa ćeš probati. – veselo povika Darinka.

Stana ljutito mahnu rukom i nastavi hodati, pogledavši krišom u suknju. Stvarno porub visi.

Vještica prava ta Darinka. Sve ona vidi i zna. – progunđa Stana sebi u bradu.


Darinka je dugo gledala za Stanom i razmišljala. Bi joj žao Stane. Od toliko ljepote na selu, u životu, Stana izgleda ne vidi ništa. Vidi kud je ko pošao, ko je kome došao, ko je koga pogledao, sve ona to vidi, stvarno sve i svakog osim sebe. Žalosno, baš žalosno. – uzdahnu Darinka i nastavi kupiti opale latice po travi.

Ali, Darinka ni u jednom trenu ne pomisli da bi možda bilo dobro da ipak ode na kafenisanje i pokuša da skrene temu, da objasni.

Zapamtila je ona riječi svoje bake Ruže- Vuk dlaku mijenja, ali ćud nikada. Nemoj, Daro moja, ni riječi u vjetar da bacaš. Ne čuje svak’ ono što govoriš, već čuje ono što želi da čuje. Da, tako je govorila njena baka Ruža. I baš bi u pravu.

No zaista, čemu zalud trošiti vrijeme kad sve one crvene jagode spremno čekaju da ih obere. Napraviće slatko i od jagoda. To joj starija kćerka Milica najviše voli, a i lijepa snajka Emina, žena od mlađeg sina. Pa da, i ona je njeno dijete. A uskoro će na svijet donijeti svoje dijete, a njeno prvo unuče.

-Idem u kuću. Idem je pozvati da čujem da li joj se još nešto jede…hoće to u trudnoći.-pomisli Darinka i veselo utrča u svoju žutu kućicu zaboravivši potpuno da je Stana i svraćala do nje.

Okrenu kruh u plehu, muž voli kad je prepečen, pa neka ga još malo u rerni-pomisli s osmijehom i krenu ka telefonu noseći iskre radosti u plavim očima.

…nastaviće se…

Kristina Sredić je rođena 1973. u Bosanskom Novom.

Piše i slika iz ljubavi prema pisanoj reči i svetu boja.

Jedan je od administratora fb grupe Kultura i supkultura Novljana.

Živi i radi u Kikindi.