Kalemljenje tradicije muzičkim nitima

Ako se izrazim muzički, reći ću da je život kompilacija, odnosno sklop raznovrsnosti, naših, nečijih. Na kraju, trebalo bi da predstavlja celinu onoga što smo bili i što sada jesmo. Neretko zaboravljamo to što je prošlo, zamenjujemo ga novotarijama, nesvesni da nečuvanjem tih delića, gubimo deo sebe.

Postoje ljudi u kojima je detinjstvo zauvek ostalo. Neki od njih delove sećanja nose u rukama, nastavljajući poslove koje su radili njihovi preci, drugima u očima ostanu žive slike koje su gledali dok su odrastali. Postoje i oni kojima negde u srcu treperi glas, melodija koju su slušali, pa se nižu poput bisera, greju kad je hladno, podižu kad je teško.

Stefan Ilić i Dušan Popović Lipovac rešili su da na svoj način pomire prošlo i sadašnje, nadovežu, ožive i sačuvaju od zaborava, kako za sebe, tako i za sve buduće generacije. Umetnost im od malena leži u prstima i glasu, pa srođeni sa njom, stvorili su Kalem, muzički sastav, koji oplemenjuje tradicionalnu muziku balkanskih prostora.


Obojica su muzički obrazovani, a njihovi putevi kroz dane školovanja bili su prilično avanturistički, posebno kad je u pitanju Dušan Popović Lipovac. Odrastao u Kovinu, najpre je sebe tražio u svetu sporta, iako je cela njegova porodica naklonjena muzici. Trenirao je fudbal, stoni tenis i šotokan karate, sav se predajući tome, osvajajući medalje, a među njima i najvažniju zlatnu, na prvenstvu tadašnje Srbije i Crne Gore. Muzika je sve vreme bila tu negde, vešto se provlačeći kroz njegov život, kroz žice gitare, za koju se nije nadao da će jednog dana postati čitav njegov svet.

Od svoje devete godine u klasi profesorke Jelene Mišić, pa preko srednje muzičke škole u klasi profesora Zorana Anića, dešavaju se talasanja, prepliću se sport, kao prioritet i muzika kao dodatna ljubav. Iz tog perioda pamti kao značajne Domijade, na kojima je svirao rok muziku, malo „zavirivao“ u svet džeza, ali svakako se najviše oslanjao na ono što ga je u učenju okruživalo, a to je klasična muzika. Kao realan sled okolnosti je Muzička Akademija u Novom Sadu, odsek gitare u klasi profesora Zorana Krajišnika, gde se više posvetio muzičkim žanrovima, otkrivajući flamenko kao ono za čime je oduvek tragao.

Mnogo je šira priča ovog mladog umetnika, jer nakon akademije je usledio odlazak u inostranstvo, izučavanje flamenko energije, koju je tražio putujući i učeći u samoj postojbini ovog muzičkog pravca. Veliki je broj nastupa i nagrada na prestižnim festivalima za ovaj kratak period života, Master studije u Španiji, na koje je primljen kao jedini ne-španac, kao i stipendija ruske vlade za letnju školu horske muzike pravoslavnih zemalja u Sankt Peterburgu.

Danas, Dušan Popović Lipovac je gitarista, čiji prsti u dodiru sa ovim instrumentom ne miruju, stvarajući iznova specifične zvuke. Deo je muzičkog sastava Spona, koji kroz numere stvara vezu između balkanske muzike i flamenka.  Profesor je muzike, autor nekoliko skripti za učenje gitare, kao i deo Kalema, „prirodnog“ nastavka tradicije Balkana, vezanog za muziku.


Istovremeno, malo južno od Kovina, u Batočini, stasavao je Stefan Ilić. Odrastao je u porodici  koja je takođe, na neki način, bila naklonjena muzici. On sam, od svoje druge godine života, osetio je da u njemu leži nekakva melodija. Tražio je i dobio bubanj, ali je to muziciranje neslavno prošlo. Usledio je susret sa harmonikom, vešto snalaženje sa dugmićima, a zatim sintisajzer. Violina, koja je danas centar njegovog sveta, nekako se u tom periodu nigde nije ni nazirala.

Odlazak u muzičku školu za talente u Ćupriji, predstavlja za Stefana bitnu prekretnicu. Skoro pa „prinuđen“ da se okrene violini, jer se tamošnje školovanje zasniva na muzici žičanih instrumenata, uplovio je u nove vode. Vrlo brzo je shvatio da je violina instrument koji jednako dobro rađa zvuk bilo kog  muzičkog pravca, što samo potvrđuje da je na pravom putu.

Nakon završene muzičke akademije, svoju kreativnost iznosi kroz nastupe sa nekoliko muzičkih sastava. Najduže je nastupao kao deo orkestra Aleksandra Sofronijevića. U tom periodu, a zbog potrebe orkestra, posvetio se i pevanju, što za njega nije bilo nešto novo, ali se do tada zadržavalo u nekim drugim okvirima. Kaže da u početku nije znao kuda sa rukama, jer sebe nikad nije zamišljao kao pevača.

Urođeni talenat, kao i fleksibilnost što se žanrova tiče, lako su oborili sve njegove sumnje i Stefan je u sebi otkrio tu vezu glasa i violine. Danas je to za njega celina, potpuno neraskidiv spoj.


Postoje životni putevi kojima je suđeno da se u nekom momentu prepletu, da šireći ranije stečene širine, naprave nova prostranstva. Stefana Ilića i Dušana Popovića Lipovca, koji zajedno čine muzički sastav Kalem, povezala je želja da oplemene tradicionalno, pa da prazninu, koju bi vreme nesumnjivo donelo, nadomeste novom melodijom. Naviknuti da svemu prilaze detaljno, sa puno pažnje, tako su shvatili i ovaj zadatak. Svakoj pesmi koju uvežbavaju najpre traže suštinu, pečat podneblja sa kog potiče, obraćajući pažnju na dijalekt, emociju, glavnu karakteristiku, o čemu govori, kada i kako je nastala. Znaju da će se u njoj pronaći mnogi, pa tako nastoje da njihov nastup bude autentičan.

Žele da mladima predstave ono što su njihovi preci slušali, pevušili, a to se jedino može približiti mešavinom starog i novog zvuka, nadograditi, pa tako i sačuvati od zaborava. Obrađuju muziku čitavog Balkana, ne zanemarujući bilo koju pesmu koja je kvalitetna, pa makar bila i novokomponovana.

Prvi nastup imali su pred glumcima JDP a, u Smederevu, u okviru pozorišnog festivala. Za njih je to u nekom smislu bilo kao eksperiment, još uvek ne znajuću da li rade pravu stvar i kako će se ona dopasti ljudima. Nakon te večeri sve je bilo jasnije. Puno reči hvale i zahvalnosti zbog izuzetnog nastupa, dale su im vetar u leđa, učvrstivši volju sa kojom su krenuli u ovu priču.

Nastavili su da udahnjuju život pesmama koje su bespravno izgubile mesto koje zaslužuju, a neke od njih do sada su doživele i svoje video izdanje, propraćene jednostavnom, a upečatljivom scenografijom. To mi je u stvari i skrenulo pažnju prilikom prvog slušanja pesme „A što ti je mila kćeri“. Kompletnost koju su pokazali muzikom, glasom, ambijentom i  prenetim emocijama bila je i više nego dovoljna da poželim da napišem priču o njima.

Naziv Kalem me je najpre asocirao na konac, zlatnu nit, možda me podsetivši na nošnju, vez, što opet ima veze sa tradicijom, sa nastavkom i neraskidivom vezom sa prošlošću. Kako god, svojom umešnošću, talentom i raspoloživim znanjem, ovakvi ljudi zaslužuju veliku pažnju. Oni naša sećanja i tradiciju iznose kroz muziku i pesmu, pa ih prstima po žicama vešto oplemenjuju, vraćajući nam ono, što smo zaneseni novotarijama ovog doba, pomalo bespravno zanemarili.

Fotografije u tekstu su iz privatne arhive muzičkog sastava Kalem.

Više o njihovom radu, možete pronaći i na:
sajtu Kalem Music
sajtu Dušana Popovića Lipovca
You Tube kanalu Kalem Music
You Tube kanalu Stefana Ilića
You Tube kanalu Dušana Popovića Lipovca,
na instagram stranici Kalem Music
i na fb stranici Kalem Music