Ljudi rođeni i odrasli u istom mestu,naspram onih koji su nekim čudom, dobrim ili lošim, odlazili i koračali različitim ulicama, ostaju uskraćeni za osećaj da su stanovnici celog sveta. Dok se pred očima smenjuju fasade, mame vas mirisi okolnih pekara, u gužvi postajete nit reke koja teče kuda i sve ostalo u bilo kom gradu, uvek u vama čuči nostalgija za nekim drugim mestom, za koje vas vezuju uspomene. Svi ti gradovi jednako postanu vaši i svaki od njih je posebni segment života.

U Ćupriji, gradu na obali reke Morave, nekad je bio dete i Dejan Pejović – Peja. Rođen je u Beogradu, odrastao na Čuburi, ali posebne dane svog života pamti i po raspustima provedenim baš u ovom mirnom mestu, vezujući ih za udobnost i bezbrižnost u domu roditelja svog oca, koje je život sticajem okolnosti  iz Crne Gore doveo u Ćupriju.


Tu su i ostali. Baka Stanka je radila u nekada čuvenoj fabrici šećera. S nostalgijom priča o tom vremenu, nemoćan da prikrije razočaranje što je ceo fabrički  kompleks zajedno sa radničkim naseljem daleko od prvobitnog  stanja, a takođe i vila u kojoj je provodio detinjstvo. Žive slike u sećanju i fotografije iz tog perioda čuva kao posebnu vrednost.

Od njega prvi put čujem da je Ćuprija nekad imala plivački i vaterpolo klub, da je njegov otac Branislav Bane Pejović bio član kluba Radnički, što je takođe obeležilo jedno doba, odnosno neko srećnije vreme.
Od oca, naklonjenog filmskoj režiji i likovnoj umetnosti, verovatno je nasledio taj gen, pa je sam krenuo za muzikom bez koje danas ne može da zamisli sebe.  Suvišno je pričati o pečatu koji je ostavio svojim radom, najpre formirajući bend Vampiri, zatim kao deo grupe Familija, pevajući realno o svakodnevnici sa bendom The Dibidus, pa sve do projekta Peja i Zmajevo Gnezdo.
Ono što se manje o umetnicima zna, to je rad na projektima koje kamere ne zabeleže. Rad na muzici za igrane i dokumentarne  filmove, kao i pozorišne predstave, muzika za decu, tv i radio reklame, sinhronizacija crtanih filmova, samo potvrđuju njegovu kompletnost  i kompetentnost.


S druge strane, čime god se bavili, svako od nas ima neki svoj svet, satkan od sećanja, u kom smo baš onakvi kakvi realno jesmo. Dejan Pejović je od ljudi kojima je i danas jednako bitno svako prijateljstvo stečeno u toku detinjstva. Boraveći kod baba Stanke,kasnije u Zmaj Jovinoj ulici kod Mikićevog mosta, stekao je prijatelje za ceo život, ekipu sličnu njemu, tako da je neminovno sve raspuste  provodio sa njima. 

Takvo zajedništvo, što je poslednjih godina zaboravljen pojam, kao rezultat imalo je formiranje fudbalskog  tima ulice. Sva jurcanja za loptom i sve uvežbane poteze, prikazivali su učešćem na turniru Večernjih Novosti, koji se održavao u Partizanu. Letnji raspust je značio učešće na turniru, koji su sa nestrpljenjem čekali, trudeći se da budu što bolji, što im je i uspevalo. 1984. godine osvojili su prvo mesto, a već iduće došli do finala u kom su izgubili od ekipe Zvonka Milojevića. 

„Kao klinci smo se uglavnom igrali u dvorištu obližnjeg vrtića, koje je bilo ogromno i oko kojeg je u to vreme bila gusta šuma, koje nažalost više nema. Uveče smo špartali po korzou i moravskom parku. Pili smo koktu kod Đure sodadžije, jeli sladoled u Pelivanu, grickali semenke iz obližnje semenkare i neretko išli u obližnji bioskop. Danas više nema ni Đurine sodare, ni Pelivana, ni semenkare. Bioskop  odavno ne radi. Sve u svemu tužno i nostalgično.“


Ipak, ostaje pri tome da Ćuprija ima neki svoj šarm, zagleda svaku staru zgradu, priča o vrednosti iste, povezuje mesta sa dragim ljudima i događajima. Slušam i mislim o tome kako se lako odričemo svega što je vredno, što je nekad bilo, kad su i ljudi i gradovi bili uređene celine, kada su žene plenile skromnošću, a muškarci intelektom. Znam neka mesta, kojih takođe više nema, ali znam i ljude koji poput Peje čuvaju sećanja na njih, svakodnevno ih osvežavajući kroz priču.

Danas,sa suprugom Tamarom, živi na relaciji Beč – Beograd- Ćuprija, sve više nalazeći razloga i načina da nađu svoj mir na obali Morave i spuste kofere tamo odakle je i krenula čitava njegova priča. A priča još traje, sve dok u čoveku ima želje da je nastavlja,ne odustaje, gradi i voli jedan od svojih gradova…