Družina “Crni medved” – Vitezovi moga grada


Koliko poznajete grad u kome živite? Mislim uopšte ljude i grad, kao i sadržaje koji se nude. Iz svog iskustva mogu reći da se uvek ima šta novo čuti i naučiti, a da nije trač ni ružna reč. 
U Jagodini živim celog života i bilo je potrebno da odem na festival vitezova, koji se održava sada već tradicionalno u Despotovcu i da tamo upoznam ove divne devojke i momke. Većina njih je iz mog grada. Jednim delom zbog toga, a drugim što su se na prvi pogled uklopili u moje viđenje običnoNEobičnih ljudi o kojima volim da pišem, rešila sam da ih predstavim svima.


Viteška družina “Crni medved” zvanično postoji od početka ove godine, mada su se njeni članovi međusobno prepoznali i aktivno rade već nekoliko godina. Cilj im je da ožive i očuvaju srednjovekovne srpske zanate, borilačke veštine, kulturu i običaje. Fascinirala me je ozbiljnost kojom rade, snalažljivost koju su pokazali u prirodi, prosto kao da su u njoj svakodnevno, čime se nažalost većina mladih danas ne može pohvaliti.

Svako od njih ima svoju priču. Mitar je kao dete pravio oklope od kartona, u čemu mu je pomagao otac koji je obućar, praveći mu i oklope od gume. Nadalje ga  je dečački instikt naveo da istražuje na tom polju, tako da se danas može pohvaliti čitavim asortimanom koji je njegovih ruku delo. Oklop u kom se bori većinom je napravio sam, kao i još mnogo toga od oružja, oruđa, predmeta od kože i drveta. U Despotovcu u toku borbe bio je prepoznatljiv po svojoj sekiri koju je simbolično krstio Nenka. Prvu borbu je imao pre tri godine. Usledili su nastupi u Srbiji i okolnim zemljama,takmičenja u profajtu,bohurtu, rvanju, duelima sa mačem i štitom, a zahvaljujući postignutim uspesima, mnogim zlatnim i srebrnim odličjima, sasvim prirodno je od ove godine uvršćen u reprezentaciju Srbije. Ono što odlikuje sve ove borbe je neisceniranost i u njima  učestvuju borci sa zavidnim sposobnostima. Kao jedan od članova prvog tima reprezentacije,borio se na ovogodišnjoj bici nacija u bohurt kategorijama i upisao se u listu nagrađenih u prvoj 150 na 150 bici.


Sem Mitra i ostali momci iz družine su se pronašli u izradi određenih predmeta.Jovan izrađuje autentične noževe, mačeve i helebarde, a okušao se i u borbi sa dugim mačem.Lazar i Milan  izrađuju predmete od drveta, a nije im strano ni učestvovanje u rekonstrukcionim borbama.Ostali momci koje sam upoznala, Neša i Miloš, zaduženi su za administraciju,uporedo savlađujući sve ostale veštine.
Oni su samo delić, jer družina broji tridesetak članova, a od toga i šest devojaka. Među njima je Marta, student završne godine arheologije, Dragana koja vešto barata iglom i koncem i ostale koje svojim prisustvom i zalaganjem čine grupu kompletnom.


Kako bismo zajedno prikazali sve ovo o čemu pišem, dogovorili smo druženje i fotografisanje u fantastičnoj prirodi nedaleko od Jagodine. Još jedan plus za njih u mojim očima je bio sam pristup ideji i realizaciji iste. Ovi momci su priredili potpuno autentični ambijent sa svim propratnim detaljima lične izrade.U tome se ogleda njihova skladnost, koja je i potrebna kako bi trajali, posebno kad su festivali u pitanju. Zajedničko zaduženje je postavljanje šatora i tu nema zabušavanja, jednostavno svi rade kao delovi iste mašinerije.


Cilj im je da se prošire, da privuku još mladih, a i onih starijih koji vole istoriju Srbije, duh života u srednjem veku, tačnije period četrnaestog i petnaestog veka na ovim prostorima. Shodno tome izrađena je i oprema, kao i njihova garderoba. Ne kriju želju da u Jagodini, iz koje potiče i u kojoj živi najviše članova, skrenu pažnju na svoj rad, pospeše dalje interesovanje,a jednog dana kao kruna svemu organizuju pravi viteški turnir. Zamisao je da bude nalik ostalima, ali sa novim idejama kao primesama, kako bi svrstali Jagodinu u po tome jedinu na ovim prostorima.
 Za sada ta ideja ostaje i želja i tajna, a ja se iskreno nadam da će ova družina biti sve veća, da će se naći ljudi koji žele i mogu da im pomognu u njihovom putovanju kroz vreme.