Dok jutro na hleb miriše

Hodam nepoznatim ulicama
dok jutro na hleb miriše.
Ne mogu vam reći kako ovaj grad diše,
nisam ga upoznala.
A čuvam uspomene
pod pazuhom pesama
i ne mogu vam reći
koliko jako me boli
svaki korak što ostaje za mnom
na tuđoj kaldrmi.
I gledam strane osmehe.
Decu zlatnih očiju,
ljude crnih šalova
i nikog ne prepoznajem,
a jutro na hleb miriše.
I ne mogu vam reći zašto se smejem.
I ne poznajem razloge svog nagonskog ludila.
A moje srce?
Ono korača i vrišti,
jer stanuje u meni,
a diše sa druge strane reke.
I kažete mi:
” Dođi, nije te davno ovde bilo.”
Ma nije me davnonigde bilo.
Nema me, 
jer hodam nepoznatim ulicama,
ne znam ni kako se 
ovaj grad zove
i jako me boli svaki korak
što ostaje za mnom 
na tuđoj kaldrmi,
dok jutro na hleb miriše.