Čuvar lepih vremena, Dobrosav Milojević


Dobrosava Milojevića sam najpre upoznala kao supruga jedne Ljiljane i oca Borka i Dragane. Čula sam od njih da slika, da je poznat i priznat, ali moje interesovanje laika nije išlo dalje od toga. Kasnije sam na poklon dobila knjigu, odnosno monografiju, detaljan prikaz njegovog  dela i života. Dugo je ona bila deo naše kućne biblioteke, prelistana dva, tri puta, a nakon toga otišla u zaborav. Zašto je to tako, danas ne mogu reći, posebno nakon momenta u kom sam ušla u čudesni svet slika, ovog interesantnog čoveka.

Na vratima svog doma sačekao nas je nasmejan, srdačan, voljan da pokaže svoja dela, ali u njemu ne da nije bilo gordosti, nego mu je skromnost zračila iz očiju. Čovek, koji je svetla velegrada, bez imalo premišljanja menjao za sunčeve zrake svog rodnog crnovrškog kraja, „osudio“ je sebe na miran, jednostavan život, posvetivši se, na svoj način, očuvanju tradicionalnih vrednosti.


Razgovor je tekao potpuno opušteno, na momente iznenađujuće zabavno, odnosno smešno. Interesantno je da Dobrosav, čovek sa slikarskim i životnim iskustvom, govori o svom talentu kao da je sve stvar šale, kaže da je sve to tek tako počelo, ali slike koje nas okružuju govore o izuzetnom talentu i predanosti četkici, platnu i boji.

U domu Milojevića nema viška stvari i luksuza. Primećujem da je Milojević čovek koji koristi stvari, a ne dozvoljava da one koriste njega. Na zidovima su njegove slike, kao i mnogih drugih autora, uspomene sa raznih kolonija i druženja sa ostalim slikarima naive iz celog sveta. Uz njih ravnopravno stoje i prvi radovi njegove unučadi. Upoznali smo jednog od njih, Đorđa, a on nam je rado pozirao sa svojim radom.


Prostorija u kojoj Dobrosav najčešće radi, prava je riznica knjiga o njemu i  nagrada, počevši od plakete grada Zagreba iz 1972 godine. Za nju kaže da mu je najdraža i ponosno je pokazuje. Takođe, ističe da je tada njegove dve slike kupio Arsen Dedić, što je i danas za njega i njegovu porodicu značajan podatak. Inače, slikarstvom je počeo da se bavi 1970, već sledeće godine je krenuo da izlaže, a sve posle toga je imalo svoj realni tok. Interesantno je da je svoje prve akvarel radove, urađene na kartonu  odneo u muzej naive u Jagodini, pokazao ih stručnim ljudima i kad su ga pitali ko mu je to crtao, ne verujući da je to njegovih ruku delo,znao je da je na pravom putu. Tako je i dobio želju da nastavi i više se posvetio slikarstvu. Prvi rad na platnu prodao je akademskom slikaru srpskog porekla, koji je živeo u Milanu. Taj momenat opisuje kao veliku radost za sebe i suprugu Ljiljanu.

 
Ono što Dobrosava čini posebnim je njegov pristup uspehu i slavi, samim tim i novcu. Interesantna je priča o njegovoj samostalnoj izložbi u Briselu, na kojoj je prodao sve slike. Nudila mu se mogućnost da ide dalje u London, ali on to zanemaruje i vraća se u rodni kraj i sa ocem od zarađenog novca pravi novu štalu.

Ovako naš umetnik opisuje izložbu u galeriji Samorastnikov u Trebnju: „ Na ovoj izložbi sam obeležio deset godina rada. Bilo je izloženo 45 mojih slika. Na otvaranju je bila masa ljudi, ispred sinfonijski orkestar, operska prvakinja iz Ljubljane, predsednik Akademije nauka Slovenije, Janez Malčinski. Sa mnom je bila i moja Ljilja, koja sva treperi od sreće i prosto ne veruje da se ovoliko sveta okupilo zbog slika njenog muža.“ Čovek kome se svi dive, oseća strahopoštovanje prema istim tim ljudima, nesvestan svoje veličine u njihovim očima.


Pored svetla velegrada, uspeha, novca koji je stalno mamio, Dobrosav  u srcu nosi jedino svoj rodni kraj. Četkicom prenosi svoja osećanja na platno, sećanje na detinjstvo, na radost, oslikava ljubav prema najbližima slikajući im oreole oko glave, veliča prirodu sa svim njenim lepotama, ističe ljude,njihov  rad na polju. Ta polja su uvek obrađena, puna cveća, pčela, nadleću ih ptice. Takođe, centralno mesto na slikama zauzimaju crkve.


Na rastanku dogovorismo da se ponovo vidimo. Lepo je bilo slušati ovog dečaka u telu odraslog čoveka, oca, dede. Naš realni svet za njega je izlazak iz njegovog realnog sveta, a čine ga poljane, ovčice, stare dečije igre, jurke, klis, žmurke i druge. Čine ga njive pune kopača, veselih i vrednih ljudi, rodna zemlja, koja puca od plodova. On je sanjar, zaspao negde u mekanoj travi, kraj potoka  i samo povremeno svrati da nam svojim svetom oboji dan.

Obzirom na samostalne i zajedničke izložbe, monografije strane i domaće u kojima je ubeležen rad ovog naivca iz Donjeg Štiplja kraj Jagodine, naslednici Dobrosava Milojevića imaće dovoljno materijala da se decenijama diče njegovim imenom.